Novotarije za vinarije

Novotarije za vinarije

Predstavljeni su novi plutani čepovi koji se “ušarafljuju” u vinske boce (flaše), što je dovelo do velikih rasprava između tradicionalnih i modernih vinopija.

Tradicionalisti se najviše žale na nedostatak zvuka prilikom izlaska čepa iz boce, koji budi čitav niz asocijacija, poput društvene intimnosti, relaksacije, istančane arome, slavlja… što je mnogo više od pukog ispijanja alkohola.

plutani cepovi

Novi čep, Helix, vadi se jednostavnim pokretom ruke i nije potreban nikakav otvarač, a njegovo predstavljanje podiglo je niz pitanja o tome kako je tradicionalni plutani čep uspeo dominirati svetom vina tokom svih ovih godina.

Kombinacija staklene boce i plutanog čepa datira još iz 17. veka, a iako su proizvedeni novi, verovatno bolji materijali, mnogi tvrde da ne postoji bolji način zatvaranja boce od plutanog čepa.

Metalne i plastične čepove počeli su koristiti vinari siti neugodnog okusa vina uzrokovanog plutom, uglavnom u vinarskim zemljama “Novog sveta”. U SAD-u i Evropi plutani čep je i dalje suvereni vladar.

Ugledni američki kritičar vina Robert Parker smatra kako će do 2016. godine novi plutani čepovi dominirati vinskom industrijom. Vino je postalo demokratsko i moderno, a cene i načini ispijanja su prilagođeni svima. Postavlja se pitanje zašto i metoda zatvaranja nije evoluirala.

Kritičari uglavnom tvrde da je za skuplja vina, koja bolje stare sa više kiseonika, bolji plutani čep, dok se za vina koja se piju mlada više koriste metalni čepovi, jer ih čine svežijim.

Novi čep omogućava vinu da diše, kao i sa starim plutanim čepovima, ali se boce lakše i brže otvaraju, a moguće ih je i zatvoriti. Međutim, najveći problem vinopija predstavlja nedostatak karakterističnog zvuka izlaska čepa iz boce.

Na evropskom tržištu, novi čepovi bi se trebali pojaviti u roku od dve godine, a trebali bi obuhvatiti i brzorastuće kinesko tržište, koje je postalo peto najveće tržište vina na svetu. Kako navode, ciljana grupa su vina koja se prodaju po cenama od osam do 15 dolara.

Vinari će se truditi da svoja skuplja vina što duže prodaju sa tradicionalnim čepovima, budući da je pravilo da što ljudi više troše na vino, žele i više rituala, a to uključuje i tradicionalni čep. Navode kako bi se kupci osećali opljačkanim ukoliko bi bocu nekog vrhunskog vina otvorili poput boce Coca-Cole.

Cenom protiv kvaliteta

Cenom protiv kvaliteta

Da li primećujete isticanje niske cene kod većine naših proizvođača? Ističe se najjeftinija salama, najjeftinije patike, najjeftinije pivo, najjeftinija boja za zidove, najjeftinije…U čemu je štos?  U kvalitetu, siguran sam! Smanjili su kvalitet i tako dobili manju cenu.Osiromašeno društvo samo gleda cenu i svakodnevno je u borbi da, sa sve manje i manje novca, traži da kupi sve više i više robe. Zašto se retko ističe kvalitet kao poziv kupcu? Kvalitet je izgubio skoro sve bitke u Srbiji. Kupci su, čak, postali svesni da kupuju loš kvalitet i ne bune se.  Jasno im je da je proizvođač morao da smanji kvalitet da bi smanjio cenu. Proizvođači smišljaju razne trikove, jer su shvatili da većina kupaca samo gleda cenu. Najviše trikova sam primetio kod proizvođača deterdženta: Ko se tu snađe, svaka mu čast. Jedna vrećica ima manju cenu, ali ima i manje deterdženta, uz drugu vrećicu dobijete i lopaticu za smeće, treća je na akciji(!), četvrta ima nagradnu igru i tako dalje. Ako tragate za cenom-morate poneti digitron. A koji deterdžent bolje pere veš? Pa to je, inače, subjektivno.

U toj vrsti marketinga ima i zanimljivost da je svima dozvoljeno da se reklamiraju sa najjeftinijim proizvodom (jer je dokazivo), a reklama koja ističe da se nudi najkvalitetniji proizvod nije dozvoljena, jer zamislite kako bi reagovala konkurencija. Zato nema reklama kao što su: Naša stolica je najkvalitetnija ili naše čarape su najbolje na tržištu ili naša pasta za zube je bolja od svih drugih itd.

Naši proizvođači se sada suočavaju sa velikom dilemom: da li da proizvode jeftino za naše tržište ili kvalitetno za inostrano? Velika je razlika. Ali, realno, malo naših proizvođača ima kvalitet koji se traži u Evropi ili Rusiji. Kod nas svaka roba ima kupca i zato kod nas, i samo kod nas, može da se pita od govana napravi. Izvin’te me što psujem, ali ja samo pričam onako kako čujem.

Mogu da prihvatim da se kod nas kupuju majice koje se raspadnu posle drugog pranja, patike za koje deci roditelji  preporučuju da ne trče baš puno, da se kreči baš kada mora, a ne kada želi, da se kupatilske pločice kupuju u drugoj klasi, da se kupuje jeftin nameštaj iz Kine  i sve je to u redu, ali kod hrane mora biti neki kriterijum, ispod kojeg ne sme da se ide. Bolje da pijete domaći sok od zove, jedete domaću slaninu, a keks sami napravite . Deca u vrtiću, bolesnici u bolnici, vojnici i svi ostali koji  jedu hranu koja je cenom prošla na tenderu, a ne koja je kvalitetom zaslužila da bude tu, ne mogu da biraju. To ne mogu da prihvatim! Ali, moram!

I na kraju, gde su se cena i kvalitet najviše sukobili? Gradnja stanova. Definitivno. Cene stanova su toliko pale, da je investitor prinuđen da stanove pravi od materijala koji pre krize nisu mogli da se prodaju ni za gradnju pomoćnih objekata. Novi stanovi se prave kao pita.